Како разговарати са децом о кризним ситуацијама?

У кризним ситуацијама, попут тренутне, најважније је разговарати са децом и помоћи им да се изборе са последицама трауматског догађаја. Природно је да осећате забринутост и имате недоумице, а увек је савет и потражити помоћ од стручњака.

У наставку можете прочитати смернице за родитеље које је израдило Одељење за психологију Филозофског факултета у Београду у сарадњи са ПИН-ом (Psychosocial Innovation Network).

1 .Стварање осећаја безбедности

Основни предуслов за даље разговоре о догађају и испољавање различитих емоција јесте обезбеђивање осећања сигурности и враћање осећања безбедности.

Деца различитог узраста могу да буду забринута за своју безбедност, као и безбедност своје породице. Зато је важно да на самом почетку децу уверите да су сада безбедни и на сигурном и да ће сада сви да се труде да очувају безбедност.

Чувајте дом као безбедно место. Деца, без обзира на године, сматрају кућу сигурним уточиштем када свет око њих постане опасан и непредвидљив. У временима кризе, важно је запамтити да Ваша деца могу да се врате кући у осећај сигурности. Размислите о планирању заједничке омиљене породичне активности која може пружити утеху и умирење.

Чувајте дом као безбедно место. Деца , без обзира на године, сматрају кућу сигурним уточиштем када свет око њих постане опасан и непредвидљив. У временима кризе, важно је запамтити да ваша деца могу да се врате кући у осећај сигурности. Размислите о планирању заједничке омиљене породичне активности која може пружити утеху и умирење.

1. Отвори разговор

Разговор са својом децом о њиховим бригама је први корак који ће им помоћи да се осећају безбедно и да почну да се носе са догађајима који се дешавају око њих. О чему причате и како то говорите зависи од њиховог узраста, али сва деца морају да знају да сте ту за њих и слушате их.

Одвојите довољно времена за разговор и пронађите згодан тренутак када можете да разговарате: док идете негде, шетате се, док се спремају за игру, за време оброка или пред спавање.

Започните разговор. Имајте на уму да су нешто већ чули, од учитеља, друштва, медија. Питајте их шта већ знају, шта мисле о томе, како се осећају у вези са тим.

Пратите разговоре одраслих. Имајте на уму да ваша деца можда слушају ваше разговоре. Ако не разумеју, „попуниће празнине“, што може повећати анксиозност.

1. Пажљиво слушајте

 Важно је са стрпљењем, пуном пажњом и уважавањем слушати дете које је исказало потребу да говори. Додатно је неопходно ослушкивати и прихватити њихову потребу да о свему разговарају и питају, у мери и на начин који њима одговара. Пажљиво слушајте њихове мисли. Не прекидајте – дозволите им да изразе своје идеје и разумевање пре него што одговорите. Допустите им и охрабрите их да поставе питања и да реше сопствене недоумице на тај начин. Покажите стрпљење уколико дете има потребу да вам више пута исприча шта му се догодило или како се осећа – то је управо начин на који оно покушава да разуме шта се догодило.

1. Дељење осећања

Очекивано је да деца показују различите емоционалне реакције на догађај, зато је важно створити атмосферу прихватања у којој ће деца имати могућност да на различите начине, у зависности од њиховог узраста, испоље своја осећања везана за догађај.

• Охрабрите испољавање емоција. Подстакните своју децу да своја осећања пренесу речима причајући о њима или водећи дневник. Некој деци може бити од помоћи да изразе своја осећања кроз игру и креативне активности. Дозволите деци да искажу онолико емоција колико су спремни да поделе са вама у том тренутку и покажите пуно разумевање, уважавање и стрпљење за све што поделе
• Обратите пажњу и пратите знакове стреса, страха или анксиозности. Након трауматичног догађаја, типично је за децу (и одрасле) да искусе широк распон емоција, укључујући страх, шок, бес, тугу и анксиозност. Кажите им да је очекивано да осећају оно што осећају.
• Понашање ваше деце може се променити због њихове реакције на догађај. Могу имати проблема са спавањем, промене у апетиту и промене расположења, учесталије главобоље или бол у стомаку, као и потешкоће са концентрацијом, одрађивањем школских задатака или уобичајеним обавезама.
• Овакве реакције су очекиване и требало би да почну да се повлаче за четири до шест недеља, ако се не догоди ниједан други трауматски догађај. Уколико ове реакције трају дуже од овог периода, то је знак да је потребно потражити стручну помоћ. Обавезно редовно проверавајте своју децу док пратите њихово ношење са овим процесом. Обезбедите додатно време, пажњу и стрпљење (укључујући додатну нежност и загрљај).
• Покажите своја осећања, јер ће управо тиме деца увидети да је „дозвољено“ испољавање различитих емоција и да је природно да у овој ситуацији неко осећа тугу, неко љутњу, страх, збуњеност. Будите обазриви да ваша осећања буду колико год је могуће умерена и пажљиво објасните своје реакције како деца не би помислила да су их она изазвала.

1. Информисање

У кризним ситуацијама, људи често проводе много времена пратећи вести и информације на интернету, не само због информисања, већ и због тога што нам то пружа осећај контроле. И ваша деца ће можда желети да буду информисана о развоју догађаја и о вестима о догађају преко интернета, телевизије или новина. Зато је важно пратити следеће смернице и обезбедити адекватно информисање у складу са узрастом деце.

• Важно је ограничити количину времена проведеног у праћању вести и информација, те обезбедити паузе од истих, јер стална изложеност информацијама може заправо повећати и ваше и њихове анксиозност и страхове.
• Потребно је имати на уму да свако додатно излагање медијским садржајима о догађају, нарочито визуелном садржају, може створити психолошки ефекат на дете који наликује сценарију као да је дете било на месту догађаја или повећати ризик од посттрауматског стресног поремећаја за децу која су директно искусила дати догађај.
• Обавезно разговарајте са децом о ономе што су видели или прочитали. Ако имају неке дезинформације или погрешне информације – поделите са њима шта се тренуто зна, а о чему тренутно не постоје проверене информације.