У кризним ситуацијама, попут тренутне, најважније је разговарати са децом и помоћи им да се изборе са последицама трауматског догађаја. Природно је да осећате забринутост и имате недоумице, а увек је савет и потражити помоћ од стручњака.
У наставку можете прочитати смернице за родитеље које је израдило Одељење за психологију Филозофског факултета у Београду у сарадњи са ПИН-ом (Psychosocial Innovation Network).
1 .Стварање осећаја безбедности
Основни предуслов за даље разговоре о догађају и испољавање различитих емоција јесте обезбеђивање осећања сигурности и враћање осећања безбедности.
Деца различитог узраста могу да буду забринута за своју безбедност, као и безбедност своје породице. Зато је важно да на самом почетку децу уверите да су сада безбедни и на сигурном и да ће сада сви да се труде да очувају безбедност.
Чувајте дом као безбедно место. Деца, без обзира на године, сматрају кућу сигурним уточиштем када свет око њих постане опасан и непредвидљив. У временима кризе, важно је запамтити да Ваша деца могу да се врате кући у осећај сигурности. Размислите о планирању заједничке омиљене породичне активности која може пружити утеху и умирење.
Чувајте дом као безбедно место. Деца , без обзира на године, сматрају кућу сигурним уточиштем када свет око њих постане опасан и непредвидљив. У временима кризе, важно је запамтити да ваша деца могу да се врате кући у осећај сигурности. Размислите о планирању заједничке омиљене породичне активности која може пружити утеху и умирење.
Разговор са својом децом о њиховим бригама је први корак који ће им помоћи да се осећају безбедно и да почну да се носе са догађајима који се дешавају око њих. О чему причате и како то говорите зависи од њиховог узраста, али сва деца морају да знају да сте ту за њих и слушате их.
Одвојите довољно времена за разговор и пронађите згодан тренутак када можете да разговарате: док идете негде, шетате се, док се спремају за игру, за време оброка или пред спавање.
Започните разговор. Имајте на уму да су нешто већ чули, од учитеља, друштва, медија. Питајте их шта већ знају, шта мисле о томе, како се осећају у вези са тим.
Пратите разговоре одраслих. Имајте на уму да ваша деца можда слушају ваше разговоре. Ако не разумеју, „попуниће празнине“, што може повећати анксиозност.
Важно је са стрпљењем, пуном пажњом и уважавањем слушати дете које је исказало потребу да говори. Додатно је неопходно ослушкивати и прихватити њихову потребу да о свему разговарају и питају, у мери и на начин који њима одговара. Пажљиво слушајте њихове мисли. Не прекидајте – дозволите им да изразе своје идеје и разумевање пре него што одговорите. Допустите им и охрабрите их да поставе питања и да реше сопствене недоумице на тај начин. Покажите стрпљење уколико дете има потребу да вам више пута исприча шта му се догодило или како се осећа – то је управо начин на који оно покушава да разуме шта се догодило.
Очекивано је да деца показују различите емоционалне реакције на догађај, зато је важно створити атмосферу прихватања у којој ће деца имати могућност да на различите начине, у зависности од њиховог узраста, испоље своја осећања везана за догађај.
У кризним ситуацијама, људи често проводе много времена пратећи вести и информације на интернету, не само због информисања, већ и због тога што нам то пружа осећај контроле. И ваша деца ће можда желети да буду информисана о развоју догађаја и о вестима о догађају преко интернета, телевизије или новина. Зато је важно пратити следеће смернице и обезбедити адекватно информисање у складу са узрастом деце.