Друштвене мреже, видео-игре и апликације осмишљене су тако да корисника што дуже задрже испред екрана. Обавештења, лајкови, награде, нови нивои, кратки видео-снимци и садржај који се непрестано освежава стварају очекивање да ће нас већ следећи клик забавити, изненадити или наградити.
Млади тако могу да се навикну на сталну стимулацију и тренутно задовољство. Временом им постаје теже да поднесу досаду, чекање, неуспех или активности које захтевају стрпљење и концентрацију. Телефон се све чешће користи не само ради забаве већ и као начин да се побегне од усамљености, туге, напетости, школских обавеза или породичних проблема.
Родитељи би требало да знају да проблем није само у броју сати проведених испред екрана, већ и у начину на који дете користи дигиталне садржаје. Није исто када дете гледа едукативни садржај, разговара са вршњацима, игра игру повремено и уз договорена правила, и када сатима прелази са једног кратког снимка на други без јасне сврхе, одмора и контроле. Важно је посматрати целокупно понашање детета, а не само време на екрану.
Посебан знак за пажњу је када дете постаје раздражљиво, нервозно или љуто чим му се ограничи телефон, игрица или приступ интернету. Ако екран постане главни извор смиривања, награде и бекства од непријатних осећања, дете може постепено изгубити друге начине да се избори са досадом, стресом или разочарањем. Зато је важно да родитељи не реагују само забранама, већ разговором, разумевањем и постављањем јасних, доследних граница.
Породична правила о коришћењу екрана треба да буду јасна, реална и прилагођена узрасту детета. То могу бити договори о времену без телефона, као што су оброци, време пред спавање, учење или породичне активности. Још важније, дете треба да има алтернативу: игру напољу, спорт, хоби, дружење уживо, читање, креативне активности и време у којем није стално изложено дигиталним стимулансима.
Проблем не настаје сваки пут када дете проведе више времена на интернету. Забрињавајуће је када дигитална активност почне да потискује сан, учење, дружење, спорт, породичне односе и свакодневне обавезе, а дете више не успева самостално да контролише своје понашање. Тада екран више није само средство забаве, већ знак да је потребно више пажње, подршке и укључености одраслих.
