• Француска забранила употребу мобилних телефона у школи

    Објављено 05.09.2018. у ИКТ у образовању, науци и култури

    Захваљујући новом закону, деца у Француској млађа од 15 година од овог понедељка више не смеју да користе мобилне телефоне у току наставе.

    Забрана коришћења мобилних телефона током наставе је актуелна од 2010. године, а са новим законом забрањена је њихова употреба и за време одмора, као и за време ручка.

    Школе имају право да изаберу да ли желе да укључе забрану и за ученике старије од 15 година. Такође, постоје и изузеци у забрани, када су у питању деца са посебним потребама.

    По новом закону ученици ће морати да угасе своје мобилне телефоне или да их оставе у школском ормарићу.

    Француски министар образовања Жан Мишел Бланкер је у јуну подржао нови закон и назвао га „Закон 21. века“. Овај закон ће, како је рекао, побољшати дисциплину међу 12 милиона ученика у Француској.


    Извор: Business Insider

  • Информациона безбедност и приватност у ери Индустрије 4.0

    Објављено 03.09.2018. у Дигитална безбедност

    Србија има стабилан законски и стратешки оквир као одговор сталним технолошким иновацијама и изазовима, изјавила је државни секретар у Министарству трговине, туризма и телекомуникација Татјана Матић.

    У уводном говору на панелу „Информациона безбедност и приватност у ери Индустрије 4.0“, на међународној конференцији КЕС 2018, Mатић је подсетила да је прошле недеље Влада Републике Србије усвојила Акциони план Стратегије информационе безбедности.

    Она је истакла да ће усвојене мере заједно са законским и подзаконским  решењима у области информационе безбедности, између осталог, допринети и техничкој примени Регулативе Европског парламента о заштити података (General Data Protection Regulation - GDPR), која је ступила на снагу 25. маја ове године.

    „ГДПР ће значајно повећати ниво заштите података о личности и индивидуалну контролу приступа“, рекла је Матић,  истичући да уредба важи за Европску унију, али и за све компаније које нуде робу и услуге на територији ЕУ и за све правне субјекте који баратају подацима резидента ЕУ.

    Државни секретар је напоменула да су за примену технолошких трендова значајни и Закон о електронском пословању, ако и Стратегија развоја нових мрежа и нацрт закона о електронским комуникацијама који је у процедури усвајања.

    Она је навела да је један од тих трендова и блокчејн технологија, и да су  Министарство трговине, туризма и телекомуникација и Српска академије наука и уметности започеле истраживање о могућностима примене у онлајн туризму и електронској трговини.

    На панелу „Информациона безбедност и приватност у ери Индустрије 4.0“ на конференцији КЕС 2018 (Conference on Knowledge-Based and Intelligent Information & Engineering Systems), у хотелу „Метропол“, о овим темама говорили су и Дејан Б. Поповић, САНУ, Миодраг Михаљевић, Математички институт САНУ и Милан Добријевић, одсек за развој Дигиталне агенде Министарство трговине, туризма и телекомуникација.


  • Зависност од видео игара као ментална болест

    Објављено 29.08.2018. у Дигитална безбедност, Опасности

    Светска здравствена организација (WHO) најавила је крајем прошле године, а сада је и службено објавила, своју нову, 11. по реду, верзију Међународне класификације болести, у којој је у делу менталних болести и зависности укључена и – зависност од играња видео игара.

    Болест под називом „Gaming disorder“ манифестује се као понашањe у којем појединац нема контролу над својим навикама играња. Као и код осталих зависности, „болесник“ даје приоритет видео играма насупрот осталим дневним активностима и то на начин да играње има предност над свим другим понашањима и доводи до негативних последица.

    За дијагнозу овог поремећаја, како га дефинише WHO, понашање мора да значајно утиче на лични, породични и друштвени живот појединца, на његово образовање, посао, и друга подручја функционисања, те да се манифестује најмање 12 месеци.

    Знакови који упућују на постојање зависности су:

    1.Мањак контроле над навиком играња - учесталост, интензитет, трајање, контекст, почетак и завршетак не могу да се контролишу.

    2.Видео игре добијају приоритет над свим другим дневним активностима и интересима.

    3.Наставак или повећање интензитета играња упркос појави негативних последица као што су мањак сна, проблеми са исхраном, отежано функционисање особе у породици, друштву, школи или на послу.

    Из Светске здравствене организације кажу како поремећај претераног играња не би требало мешати са навикама дуготрајног играња, те да овај појам не би требало схватати олако.

    „Милиони играча широм света, чак и кад се ради о интензивном гејмингу, никада не би могли да се сматрају људима који болују од овог поремећаја“, поручио је др Vladimir Poznyak који је и предложио да се зависност од играња уврсти међу болести.

    Нагласио је и да је међу играчима присутност зависности врло ниска - процене говоре да би тек 2-3% играча могло да буде зависно, али да би се то с временом могло повећавати.

    Међутим, не слажу се сви психолози да је гејминг поремећај вредан укључивања у Међународну класификацију болести. Један од њих је Anthony Bean, лиценцирани психолог и извршни директор на пројекту Telos, непрофитне клиника за ментално здравље у Fort Worth-у у Тексасу. Међутим, он не мисли да гејминг поремећај не постоји већ сматра да „није баш добра идеја да се то реши на овај начин, односно дијагнозом.

    „Ово отвара врата да се било шта прогласи за болест, апсолутно било шта. На пример, гледање превише фудбала на ТВ-у може се сматрати бихејвиорално зависним понашањем ако стручњаци за ментално здравље не инсистирају на ригорознијем проучавању проблема“, рекао је Bean.

    Класификација дефинише болести, поремећаје, повреде и друга сродна здравствена стања. Истраживачи је користе како би завели болести, повреде и симптоме, разлог смрти, а доктори и други лекари за давање дијагноза и других стања. У многим случајевима, здравствене компаније и осигурања користе овај стандард као основу за надокнаду.

    Poznyak очекује да класификација гејминг поремећаја значи да ће здравствени радници и системи бити „упозорени на постојање овог стања“, а истовремено да ће „људи који пате од ових стања добити одговарајућу помоћ“, с обзиром да око 2,5 милијарде људи у свету данас игра видео игре.

  • Увреде на друштвеним мрежама

    Објављено 24.08.2018. у Дигитална безбедност, Друштвене мреже

    Увреде на друштвеним мрежама представљају кривично дело и у нашој земљи. Особа која је оштећена има право на накнаду штете која се остварује путем кривичног поступка. Зато стално напомињемо да не пишете коментаре када нисте расположени или сте љути на некога. Увреде путем штампе, радија, телевизије или на јавним скуповима представљају облик кривичног дела. Судови су заузели став да друштвене мреже представљају средства слична средствима јавног информисања, па се тако путем Facebook-а, Instagram-а, Twitter-а може упутити увредљива изјава и извршити кривично дело. У свету већ постоји неколико случајева где су извршиоци као казну добили друштвено корисни рад или новчану накнаду за штету коју су нанели.

    Никада не заборавите да кривично дело носи исту тежину и да се може открити било да је реч о лажном профилу или о профилу са пуним именом и презименом. Култура комуникације је нешто на шта свакако морамо да обратимо пажњу и развијамо је и негујемо као вештину. Било да се са неким слажете или не, изнесите то на примеран начин.

    Оштећени се често одлучују и за неку врсту новчане накнаде за претрпљен душевни бол и подносе тужбе за накнаду штете било по општим правилима имовинског права било према посебном закону уколико је увреда учињена путем медија и позивају се на закон о јавном информисању и медијима.

    Друштвене мреже се свакако још увек не сматрају медијима јер нису регистроване у Регистру медија, али се увредa путем њих изједначава са вређањем и омаловажавањем присутне особе.

    Многи примери спроведених поступака на ову тему служе као упозорење корисницима друштвених мрежа да обрате пажњу на комуникацију и изражавање свог мишљења у дигиталном свету. Будите свесни да су правила која враже за понашање у јавном простору, проширена и на друштвене мреже и да закон кажњава радње које представљају повреду права личности, без обзира на то у ком се окружењу манифестује такво понашање.

  • Савети за децу: Како рећи не играма изазова

    Објављено 22.08.2018. у Дигитална безбедност

    1) Реците НЕ, верујући у себе и свој избор

    Свако, па тако и ви, има право на свој избор и нико не сме бити принуђен да уради нешто што ће угрозити његово здравље или безбедност.

    2) Покушајте да не осуђујете друге

    Као што ви имате свој избор, тако и други имају право на то и тај избор морамо поштовати.

    3) Дружите се са пријатељима са којима имате заједничка интересовања и изборе

    Проводите време са пријатељима који такође не желе да учествују у играма изазова.

    4) Покажите своја интересовања

    Уколико вам није угодно да учествујете у нечему што ваши пријатељи већ раде, дајте им то до знања и предложите неку другу активност.



    Савети за родитеље како да разговарају са децом:

    1) Сачекајте прави тренутак

    Нађите време за своје дете, нека атмосфера буде опуштена и нека тај разговор никако не буде испитивање.

    2) Слушајте

    Избегавајте да ви будете једини који говори, пустите дете да са вама подели своја искуства и бриге.

    3) Немојте занемаривати

    Ма колико дечије бриге деловале безазлено, увек их саслушајте и обратите пажњу на њих.

    4) Укажите на начине да кажу НЕ

    Кроз разговоре са њима, дајте примере како и зашто треба да се супротставе притиску и вршњацима када је реч о лошим странама интернета, показаћете да их разумете и изградити поверење.

    5) Покажите да имате поверење у њих

    Нека деца знају да увек могу доћи до вас и поделити са вама своје проблеме и бриге, исто тако да заједно можете наћи начин како да превазиђу изазов и реше га.

    Уколико ваше дете добија поруке у којима га неко наговара на нешто или врши притисак да прихвати било какву игру изазова, сачувајте screen shot екрана и контактирајте нас.

  • Паметни телефони штете менталном здрављу ове генерације

    Објављено 17.08.2018. у Дигитална безбедност

    Џин Твенгеј

    професор психологије на Универзитету Сан Дијего


    За само пет година између 2010. и 2015. године, број америчких тинејџера који се осећају бескорисно и без радости – тј. који показују класичне симптоме депресије – порастао је за 33 одсто, показују велика америчка истраживања. Тинејџерски покушаји самоубиства су порасли за 23 одсто. Оно што забрињава је чињеница да се број тинејџера између 13 и 18 година који је извршио самоубиство повећао за 31 проценат.

    У чланку објављеном у часопису Клиничко-психолошка наука, моје колеге и ја смо закључили да су депресија, покушаји самоубиства и самоубиство подједнако присутни код тинејџера свих раса, различитог етницитета, у сваком региону земље, као и да је пораст установљен подједнако и код тинејџера из више привилеговане и мање привилеговане средине. Све у свему, наша истраживања су показала да је већа вероватноћа да генерација тинејџера коју ја називам „иГен“ – тинејџери рођени после 1995. године – искусе менталне проблеме него њихови претходници – „миленијалци“.

    Шта се то променило па је све већи број тинејџера у тако кратком временском периоду почео да се осећа депресивно, да покушава и извршава самоубиства? Након што сам детаљно анализирао неколико великих истраживања везаних за тинејџере, открио сам да све могућности могу да се доведу у везу са највећом променом у тинејџерским животима, а то је – нагли успон паметног телефона.

    Сви знаци указују на екран

    С обзиром на то да су године у периоду између 2010. и 2015. биле окарактерисане стабилним економским растом и падом незапослености, мало је вероватно да је економска слабост била фактор који би требало узети у обзир. Неједнакост дохотка била је (и још увек је) изазов, али се није изненада појавила почетком 2010. године; напротив, овај јаз између богатих и сиромашних се повећавао деценијама. Утврдили смо да се време које тинејџери проведу у изради домаћег задатка једва променило између 2010. и 2015. године, што недвосмислено одбацује академски притисак као узрок.

    Међутим, према истраживању Пју Истраживачког центра које је спроведено крајем 2012. године, установљено је да више од 50 одсто тинејџера поседује паметни телефон – управо тада је и број тинејџера који пате од депресије и који су покушали да изврше самоубиство почео да се повећава. До 2015. године, 73 одсто тинејџера имало је приступ паметном телефону.

    Не само да су се употреба паметног телефона и депресија повећавале истовремено, већ се и показало да је време проведено на интернету директно повезано са менталним проблемима. Открили смо да су тинејџери који проводе пет или више сати дневно на интернету за 71 одсто подложнији да имају барем један фактор ризика за суицид (депресија, размишљање о самоубиству, планирање самоубиства или покушај самоубиства) од својих вршњака који проводе само један сат дневно на интернету. Све у свему, фактори ризика за самоубиство се значајно повећавају након проведених више од два сата дневно на интернету.

    Наравно, могуће је и да депресија узрокује повећање времена које се проводи на мрежи. Али три студије показују да је то мало вероватно (бар, када се посматра употреба друштвених мрежа).

    Две студије су пратиле тинејџере неко време и обе показале да повећање времена проведеног на друштвеним мрежама доводи до незадовољства, док незадовољство не доводи до повећања времена проведеног на друштвеним мрежама. Трећа студија је насумично бирала учеснике који су морали да се одрекну фејсбука на недељу дана, уместо да наставе да га користе на уобичајен начин. Они који нису користили фејсбук недељу дана су саопштили да се осећају мање депресивно на крају студије.

    Аргумент да депресија може да буде узрок повећања времена проведеног на интернету не објашњава због чега се депресија повећала изненада након 2012. године. У том случају, прво је велики број тинејџера постао депресиван из непознатог разлога, а потом почео да купује паметне телефоне, што није сасвим логично.

    Шта се губи када се „накачимо“?

    Чак и у случају да време проведено на мрежи директно не угрожава ментално здравље, свакако може индиректно негативно утицати, поготово уколико време проведено на интернету смањује количину времена које је неопходно за реализацију осталих активности.

    На пример, док сам спроводио истраживање за потребе моје књиге о иГен-у, открио сам да тинејџери сада проводе доста мање времена у интеракцији са својим пријатељима уживо. Интеракција са људима лицем у лице је један од најдубљих извора људске среће; без тога, наша расположења почињу да трпе и често долази до депресије. Осећај социјалне искључености је такође један од главних фактора ризика за самоубиство. Открили смо да ће тинејџери који проводе више времена на мрежи (од просека) и мање времена у интеракцији са пријатељима уживо (од просека) највероватније бити депресивни. Од 2012. године то се дешавало масовно: тинејџери су потрошили мање времена на активности за које је познато да имају позитиван ефекат на ментално здравље (друштвене интеракције уживо) и више времена на активности које имају негативан ефекат на ментално здравље (време на мрежи).

    Тинејџери такође спавају мање него што би требало и они који проводе више времена користећи своје паметне телефоне највероватније неће довољно спавати. Недовољно спавање је главни фактор ризика за депресију, стога ако паметни телефони узрокују мање спавања, то би могло објаснити због чега се број тинејџера који пате од депресије и који су покушали да изврше самоубиство толико изненада повећао.

    Депресија и самоубиство имају бројне узроке: генетска предиспозиција, породично окружење, насиље и траума могу бити неки од њих. Неки тинејџери би имали проблеме са менталним здрављем, без обзира на период у ком живе.


    Међутим, неки осетљиви тинејџери који иначе не би имали проблема са менталним здрављем су можда упали у депресију због превише времена проведеног на интернету, недовољне социјалне интеракције лицем у лице, недовољног спавања или комбинације свa три фактора.

    Прихватљиво је тврдити и да је прерано да се тинејџерима препоручи да проводе мање времена на интернету, узевши у обзир чињеницу да резултати истраживања нису у потпуности потврђени. Међутим, негативне последице не постоје уколико се тинејџеру ограничи време које ће провести на интернету на два сата дневно или мање – или су минималне. Насупрот томе, чини ми се да су негативне последице одсуства било какве мере или акције – узимајући у обзир могуће последице депресије и самоубиства, прилично озбиљне.

    Није прерано размишљати о ограничавању времена које се проводи на интернету; Надајмо се да није прекасно.

    (World Economic Forum)

  • Опасна игрица МОМО

    Објављено 15.08.2018. у Дигитална безбедност

    Након online игрице „Плави кит“ у свету се шири нови тренд међу најмлађима. Реч је о игри изазова „Момо“. Према писању светских медија, игрица почиње тако што кориснике изазивају да контактирају "Момо", женску анимирану особу стравичног лика, за коју се сматра да је направљена по узору на хорор лутку јапанског уметника Midorija Hajašija. "Момо" се појавила на Facebooku, али се сада шири путем Whatsappa.

    Наводи се да игра функционише слично како се говорило и о Плавом киту. У игри постоје изазови који се задају деци, користећи личне информације које поседују о њима уцењују их да изврше сваки изазов. Уколико дете одбије задатак узнемиравају га са претњама и непримереним фотографијама. Дете добија поруке у којима му се прети смрћу.

    Према мишљењу стручњака, најбитније је да родитељи остварују што бољу комуникацију са децом како не би дошло до оваквих ситуација и како би родитељи у сваком тренутку могли знати шта њихово дете ради на интернету и са ким комуницира.

    Једна од претпоставки јесте да се такве игре креирају како би се испитало интересовање деце и шта је то што им највише привлачи пажњу.

    Сматра да су главна мета она деца која имају најнижи ниво контроле од стране родитеља и која више времена проводе на друштвеним мрежама за игрице и на апликацијама тог типа. Нарушен однос између детета и родитеља отвара врата свим опасностима на интернету.

    Национални контакт центар за безбедност деце на интернету до сада није имао пријаве у вези са игром „Момо“, уколико ваше дете добије поруку сличног садржаја, сачувајте screen shot екрана и контактирајте нас.

  • Пораст е-трговине у Србији

    Објављено 09.08.2018. у E-Трговина

    Е-трговина постаје све популарнији вид куповине роба и услуга међу грађанима Србије. У 2017. години преко 1 630 000 лица куповало је или поручивало робу/услуге путем интернета (50,1% корисника), што је повећање у односу на 2016. годину, за нешто више од 180 000, а у односу на 2015. за око 410 000.

    Највећи број корисника путем интернета купује/наручује одећу и спортске производе (58,2%), добра за домаћинство (21,7%) и електронску опрему (20,1%)… (рачунарску опрему – 12,4%, игрице и додатке за игрице – 12,0%, путнички арнажмани – превоз – 8,5%, смештај за одмор – 7,9%, фармацеутски производи – 6,6%, улазнице за културне догађаје – 4,7%, књиге, новине, магазини – 2,0%)

    Што се предузећа тиче, током 2017, 41,4% предузећа у Републици Србији наручивало је производе/услуге путем интернета.


  • Професор 21. века мора да буде и добар интернет сурфер

    Објављено 08.08.2018. у Дигитална безбедност, ИКТ у образовању, науци и култури

    Бесмислено је и непрофесионално да професори игноришу интернет. Напротив, они су дужни да упуте студенте како се, у њиховим областима, интернет може и треба користити, каже професор Факултета драмских уметности Иван Меденица.

    Интернет омогућава много већу самоукост, а јача и мишљење да је све више занимања за које факултети немају адекватне програме. Да ли факултете теба модернизовати?

    Извесни степен модернизације наставе је неопходан. Пре свега, наставници су одувек били дужни да развијају своје планове и програме, додају нове изворе и сазнања, а данас, у доба интернета, то је још много важније. Ако студентима говориш само оно што и сами могу да нађу на нету, онда се поставља питање смисла и сврхе таквих предавања. Такође, наставници морају да прате развој нових генерација, њихових интересовања и њихове психофизиолошке конституције.

    На пример, нове генерације, миленијалси пре свега, у потпуности су, од рођења, "набаждарени" на дигиталне формате и у погледу брзине промене фокуса и у погледу визуелне атрактивности, и професор то мора да има у виду: да му предавање прате поwерпоинт презентације на екрану, слајдови, видео инсерти и сл. И у ритму предавања мора да мисли о овоме, да га непрестано модулира, оштро мења, да му усмено излагање има изражене перформативне аспекте... Наставник који нема ни минимум талента за сценски наступ извесно је промашио професију.

    Међутим, нисам горе случајно истакао да нам је потребан "известан" степен модернизације: то значи да је неприхватљиво да се драстично мења и смањује обим и врста захтева само зато што они нису у складу са очекивањима, интересовањима или тренутним могућностима миленијалса. У случају мог предмета, Историје светског позоришта и драме, то би значило да не читају светску драмску класику, то не може никако! Наравно, професор не сме да наступа са позиције игнорисања тог проблема, поготово не некаквог презира: мора да зна да они долазе из потпуно руинираног система средњег образовања, и да се никакво претходно знање не мора да подразумева. Зато мора да им, користећи различите методе, отвори апетит за нешто што нису никада пробали, као што добри родитељи науче децу да воле рибу или шаргарепу.

    Такође, потпуно је бесмислено, чак и непрофесионално да професори игноришу интернет: напротив, они су дужни да упуте студенте како се, у њиховим областима, интернет може и треба да користи. Иако су рођени с нетом, миленијалси, парадоксално, често нису интернетски писмени, не знају његове специфичности. Професор мора да им објасни разлику између Википедије и Енциклопедије Британике, да их научи да постоје википедије на различитим језицима, да су неке поузданије и садржајније од других, да гоогле претрага има своја правила, да прве референце које нам он избаци не морају да буде и најбитније за оно што истражујемо... Укратко, професор мора да научи студенте на првом часу како да они, за његову научну област, сурфују по интернету. Добар професор 21. века мора да буде и добар интернет сурфер.

    Будући да сте испратили многе генерације да ли се заиста осећа разлика између миленијалса и осталог света?

    Разликују се по психофизичкој обликованости у складу с дигиталним светом, што има везе с многим стварима битним и за наставу, од врсте њихове пажње до интересовања. Они се такође разликују и по великој незаинтересованости, несвести, о историјским токовима, што мислим да је веома опасно: морају да знају да је њихов живот, са свим оним што је у њему и добро и лоше, у великој мери повезан с изборима које су, не тако давно, правили њихови родитељи, или бабе и деде. Несклоност читању није специфична само за миленијалсе, то је процес који траје, бојим се, већ деценијама, можда и од мојих генерација па и оних старијих: само се убрзава, као лавина. Њихова предност је, што за разлику од нешто старијих генерација, оних рођених крајем осамдесетих, немају "Калимеро" синдром - да су им за све криви други, родитељи, ратови у бившој Југославији...

    Извор: Vice

  • Заштитите приватност деце

    Објављено 08.08.2018. у Дигитална безбедност

    Уколико ви сами дајете пример свом детету тако што сваки део његовог детињства делите на друштвеним мрежама, немојте бити изненађени што дете нема границе и осећај за приватност када уплови у свет интернета. Заштита приватности не почиње оног тренутка када ухватите дете да дели експлицитне фотографије или своје тајне online пријатељима већ при самом рођењу. Међусобно поверење и отвореност је кључ доброг односа, па тако и начин да online живот свог детета учините безбеднијим.

    Још један начин који многи родитељи користе да прате online кретање свог детета јесте употреба псеудонима или надимака. Сталан online надимак или псеудоним је начин да дете развије присуство и односе на интернету без излагања правом малтретирању или дугорочним последицама. Размишљајте о дигиталном надимку као игралишту на којем ваше дете може да учи о идентитету, истражује различита интересовања и види везу између онога што дели са другима и тога како га други виде. Охрабрите дете да размисли да ли жели да започне нови дигитални идентитет након што зађе у позне тинејџерске године или одрасло доба.

    Разговарајте са својом децом о технологији

    Најбитнија ствар јесте да својим дететом разговарате о његовом online животу. За разлику од родитеља који својој деци само дају уређај на коришћење или само ограниче време које дете проводи пред екраном, разговор и договор са дететом постиже много боље резултате. Покажите својој деци како да користе програм који сте открили, сајт који им може користити, као и апликације намењене деци. Имајте на уму да је безбедност online живота подједнако битна као и offline.

    Ако знамо да је разговор највећа offline подршка коју можемо да пружимо својој деци, онда је време да видимо како разговор може да им помогне и online. Технологија може да оштети нашу децу уколико спречава комуникацију између родитеља и детета која је неопходна за напредак деце. Родитељ који је непрестано на мобилном телефону по свој прилици није родитељ са којим се лако разговара.

    Један од позитивних примера коришћења техноологије јесте играње игрица са дететом које вам може помоћи да створите опуштену атмосферу у којој ће се ваше дете отворити. Оног тренутка када престанете да гледате на технологију као на нешто што вас спречава да комуницирате са својим дететом, отварате могућност да она постане средство за јачање те комуникације.

    И, наравно, технологија може бити део онога о чему разговарамо са својом децом. Тај разговор можете започети већ данас, тако што ћете питати своје дете шта ради на интернету.